Prilog razumevanju politickog slenga
Opšte poznata i hiljadu puta rečena stvar je da političati lažu. I kradu. Prva pre a druga posle znate već čega. Ako ne znate upalite plaćeni termin. Teško je verovati čoveku koji laže. Ne, ja cenim vaš intelekt. Teško je slušati čoveka koji laže. A kamoli političara. Ustvari krajnje je jednostavna stvar rastumačiti političara. Oni govore u najprostijim, najjednostavnijim i krajnje primitivnim šiframa. Što je od njih potpuno očekivano. Ovaj metod a ujedno i jedini jezik koji glas(ač) razume je suprotnost, protivurečnost, potpuno drugo, kontra značenje. A ključ za razumevanje je bukvalno prevođenje u po pravilu negativno značenje. Što se to banalnije izvede to ste bliže toliko puta prozivanoj istini.
Iako se čini, a i jeste prosto, za ovakvo mišljenje a konačno i spoznaju pa onda pakiranje a najzad i toliko omraženu implementaciju nečega što se zove kampanja, utroši se gomila novca iz nepresušnih a samim tim i nepristupačnih, tajnih fondova. U svetu ih je po državi više, a da kod nas bude neshvatljivije(što se i očekuje) i neverovatnije(na to smo se toliko navikli da još i potenciramo do extrema) iz samo jednog. Toliko promotera za zastupanje interesa jednog i jedinog mr. Bernsa. Tačan iznos ni pored rekordnog broja izbora ne saznasmo. Ali biće prilike i za to. Kao večiti ponovci videćemo se u nekom avgustu.
Dobra stvar je da smo se bar u nečemu kao nacija usavršili. I postali potpuno konkurentni prateći sve svetske aktuelne trendove i tehnologije. Ako pak to stiže i od najčuvenije, najbrojnije radikalne konzervacije onda je red da se time i dičimo. Najzad nešto osim ponosnih, izgubljenih a pobeđenih ratova da se kao srbi ponosimo. Naša nacionalna partija nam pruža tako kvalitetnu skupu i savršenu predizbornu kampanju da nam svi a najpre susedi, kao što je i red jel, mogu samo zavideti. I ta tužna umorna faca, taj napaćeni izraz lica, to je izraz pobednika, to je lice vodje kome kao da svet stoji za vratom. Ali to se samo tako ćini, to tako treba, tako agencije kažu a one su plaćene da kažu. Zar vam nisam rekao, kampanja je savršena. Bezprekorna. A čemu onda taj izraz kakvog se smrtnici reše koristeči komunalne usluge. Rekoh i to, suprotnost. U politici stvari su upravo suprotne od onog kako izgledaju ili treba da izgledaju. Eto, a ni dinara vam nisam uzeo. Ako je vodja kuke i motike (vodjenje hemiske mu škola ne dozvoljava pa se napred navedeno orudje čini i kao njegovo najkompetentnije područje) tužan jer žali muke naroda koje su nam priredile demokrate otudjivanjem nam svete zemlje on se ustvari bukvalno i doslovce krije. I omaleni osmeh i makar radost zbog svaljivanja krivice na suprotni tabor rasvestiće uspavane a nadasve zaboravne medvede da uvide da je nekada davno pre 15000 godina, tačnije 1999 (666 za narod br.1), izgubio a onda u koaliciji i formalno predao svetu zemlju (još tada prosvetljenu djamijama) zaineresovanim stranama. Odjeci jedine vrste diplomatskih pregovora , a nisu kuke i motike, jer smo tu mi prvaci, koje dotični razumeju čule su se bogami i u okolnim držama odakle su pregovaračke eskadrile i lansirane.
I danas, zahvaljujuči kolektinom zaboravu, koje ako je već kratko da je bar ubitačno, kao jedini argument i dalje se sveta zemlja neumorno i uporno zvaće u usnim jazbinama demagoga, kao da je toliko teško gorki zalogaj ili konačno pljunuti ili ga hrabro kako junacima i dolikuje konačno i nepovratno progutati. I kada u političkom slengu, koji je kao i svi ostali uličarski, čujete „kosovo je naše“ zapravo znači „i da znamo čije je, niko nas ni ne pita“; kada cujete „nikada nečemo dati kosovo“ znači „i da hočemo, oni su ga sami uzeli“; ako čujete „uvek će naša velika srca biti puna nepresušne ljubavi prema malom ali uvek našem kosovu“ razumite to u političkom maniru „naša su srca ionako premala da pored tračka izbledele zaboravljene ljubavi nema mesta nižašta drugo osim mozda za senku nostalgije koju smo krišom gajili i velikom srbijom zvali.“ Odlično, plodno i bezgranično tlo za cvetanje lažnih i praznih prica koje uspevaju poput zasada marihuane u umovima zakletih rastamana.
Male su šanse da se narod opameti; dakle ogromne da se rulja raspameti. Vodeći se ovom politikanskom logikom, jedini način da se pravnom državom upravlja slobodno i bez ograničenja jeste kroz kršenje i ne poštovanje prava. Način da se to izvede a koji se već i sam nameće je da se narodu nametnete kao pošten i pravedan tj. kao promoter i ljubitelj prava, pravne države, sistema i uređenja. Dakle kao doktor pravnih nauka. Malo je, neka bude viši naučni savetnik. Sve ovo naravno da bi ste, po logicnom i prirodnom sledu dogadjaja ta ista prava mogli da nesmetano kršite, krojite, menjate i naravno nezaobilazno zaobilazite. A ovo viši savetnik nazovimo pravim imenom. Ne postoji pravni postupak koju ne umem da diskreditujem, zloupotrebim, iskoristim, odužim ili zaobidjem. Vreme carevanja (nadam se da nam je to vreme bliže turu nego čelu) pomenutog doktora obeležilo je najveće sudjenje u istoriji istorije. I onaj koji je najviše insistirao na očuvanju i primeni prava i gradjenju institucija ne uspe ni za pet godina da jedno očigledno a nikad važnije sudjenje privrši kraju. A ono što se očekivalo da će biti samo puko izricanje presuda pretvori se u nemoguću misiju. Premijerove ubice ostadoše nekažnjene i neponižene a bože me oprosti, al čini mi se i uzdignute. Da ne govorimo o gomili ljudi kojima naše sudstvo samo učini uslugu te ih natera da milione ukradene ovde prinudno potroši na svakako lepšem, egzotičnijem i harmoničnijem mestu. Pa nek je i Crna Gora. I to ne zahvaljujući pravnom mašineriji necenjenog nam doktora. Ako ni zbog čeg drugog neka info kanal služi za puštanje „Insajdera“ na tri dana. Bar da se ne zaboravi do pojave sledećeg principijelnog stručnjaka za pravo. Da ne pominjemo masakr na Ibarskoj sa tako očiglednim načinom izvršenja, motivom, sredstvima, ljudima, nalogodavcem, periodičnošću. Ovom bolesno tvrdoglavom, zakletom, do besvesti i besmisla principijelnom i naizgled u svemu ovome izgubljenom i zalutalom političaru pravo je donelo i koliko god neverovatno zvučalo, održalo vlast. Konačno, čini se da su potpuni, očigledni i svima vidljivi neuspesi doveli do logičnog kraja ove vladavine prava.
Ali ne zaboravite, logika u politici je tako prelepo i savršeno nelogična. Posle sredjivanja i usavršavanja domaćeg sistema strućnjak, a još naš, nadje za shodno da se malo pozabavi i belosvetskim iliti madjunarodnim. Bolje rećeno ono mu uskoči u nedra kao jedina i godinama verna muza, mezimica, ljubavnica. Ko što ga predjašnje dovede, potonje će ga ustoličiti i održati. Naravno, bez ikakve logike, pravde, zasluge. Bez ikakvog smisla. Ili je smisao možda tu negde, gde mi ne vidimo, gde nismo tražili, gde ne umemo da sagledamo onim izvrnutim i skaradnim, negativno suprotnim načinom gledanja i poimanja. A nama pravednim, do u beskraj lakovernim i pre svega poštenim ljudima ostaje da gledamo u nebesa, jedino mesto gde još jedino iskonska pravda i postoji. Jedina. I to ona vanzemaljska, nemerljiva, neopipljiva, neprimeljiva, nelegitimna na kugli zemaljskoj. I da je čuvamo u ćistim srcima našim, gde veru u čoveka zameni nametnut nam osećaj pravde uzvišene, i glasno odzvanjaju reći himne naše „ Sačuvaj me bože pravde“.